НИКОЛА СИМОВ ВУЈАЧИЋ

БРАТСТВО ВУЈАЧИЋА

НИКШИЋ, 1984. Године

Никола Симов Вујачић

Све што сам покушао да напишем о нашем братству на страницама ове књиге, знам да је недовољно. Вријеме у проживљеним годинама није ми дозволило више, па вама, драги моји потомци, на дар остављам оволико. Ви наставите започето. Уосталом, коме је жао да се растане с прошлошћу, томе не вриједи ни да покуша гледати у бољу и свијетлу будућност. Али, ја нијесам могао оно што ви можете.

Ваш
Никола Симов Вујачић

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

На састављању родослова, братства Вујачића радио сам деценијама и трудио се да прикупим што вјерније податке, провјерим што се може провјерити, не жалећи при том мога трошка, труда и времена, тако да сам на овом послу провео и доста непроспаваних ноћи. Но, и поред тога свјестан сам да нијесам могао прикупити све што је потребно за комплетност једног оваквог састава, па су се отуда, вјероватно, поткрали и извјесни недостаци у родослову. Они су резултат више објективних разлога, од којих ћу ја указати само на неке.

Прво, због недостатка мјеста на шаблону родослова било је мјеста гдје нијесу сва имена могла стати. У том случају изостављен је онај који није имао порода. Оваквих случајева, истина, има врло мало.

Друго, због недостатка података, или мојих омашки приликом обраде, можда се десило да неко није уведен у родослов, иако сам ја о томе водио много рачуна.

Треће, млађе особе и оне које се сада рађају нијесам уводио у родослов, сем оне који су сами захтијевали, или су се с том захтјевом јавили њихови родитељи, па овај и друге сличне недостатке може свако у својој ужој грани породице исправити и наставити за ново рођење, на чему молим да ми опростите.

Овдје, такође, желим да напоменем да су неки људи дошли до података из мога још недовршеног родослова, па су исти умножавали и растурали. То је унијело низ забуна у мој покушај да кроз овај рад освијетлим богату и велику историју нашег братства. Стога на овом мјесту изјављујем да тако пласиране родослове не само не признајем, већ људе који то раде оштро осуђујем због овако неовлашћенога рада. Молим моје братственике и друге кориснике ове књиге да приме ову напомену као моје извињење за све евентуалне пропусте и недостатке у родослову, који се штампа као саставни дио уз књигу и да одбаце све друге који су до сада умножавани и растурани, јер су пуни грешака и недовршени.

Аутор

ТРАГОМ ПРЕДАЊА

Много сам тога, још као дијете, чуо и научио од свога дједа, по мајци, Јована Алексића, који је своју младост провео у биткама и окршајима, војујући црногорским врлетима. Многе битке добио је дјед Јован и у овом крају, као и ону када је у херцеговачком устанку, у двобоју, изашао као побједник. Тешки су дани рата , сине мој, говорио је дјед Јован. Тешки су онолико колико и живот. Али, рат је неравноправна ствар, а живот…

Много касније и ја сам схватио да су дједове приче о рату, лијепо испричане и пажљиво саслушане, у мојим данима постале изузетно тешке, посебно онда када сам и лично осјетио непријатеља у рођеном дворишту и схватио колико ли је, тек, било тешко народу у дједовим временима и временима других мојих предака, када се гинуло и умирао од свега што је вребало иза наших — црногорских врлети. Непријатељ, болест, глад, збјегови — били су стални пратиоци, али нијесу обесхрабрили старе ратнике, ни дједа, код којег су ти прекаљени борци уз чашицу медовине и вјечно упртог погледа у слободу, поред огњишта, дочекивали зоре, сјећајући се патњи и туге, радости и подвига. Ето, ја сам на странама које слиједе покушао да сачувам нешто од тога. Стога, драги мој читаоче, немој замјерити мени — сада старцу, што то чиним на свој, можда и неук начин, али начин пун осјећања и истинитости, пун поштовања према ономе што смо били, што смо сада и што ћемо увијек бити. Настојећи да нешто више кажем о братству Вујачића, нијесам могао а да не кажем нешто више и о нашим славама, свадбама и крштењима, па и о нашим дједовима и бројним подвизима, који рјечито говоре о данима који су прошли, онима које сада живимо, или онима који ће тек доћи.

Ваш предак, Никола, оставља вам уз родослов молбу да моје покушаје ширег сазнања о нама једног дана доградите, а уз то да још за собом оставите бројна дјела и рукописе будућим генерацијама.

Када сам се описменио, а било је то у мојој 19-тој години, започео сам размишљање о томе како би било лијепо да једног дана напишем све о нашем братству што сам чуо, што знам. Почео сам, ношен том жељом, одмах биљежити имена свих предака и тако, заправо, започео овај рад о породици Вујачића. Трагајући за подацима посјетио сам и бројне архиве и музеје, од Цетиња, Котора, Дубровника до Београда и упознао се са свим писаним документима, који су ми у овом погледу могли бити доступни. Морам признати да се мој „истраживачки“ поход исплатио. Први податак био је ту: наши стари били су кнежеви из племена Риђана и то у периоду од XV па све до XVII вијека. Тако сам сазнао и нешто више о предањима из оних времена у којима нијесу постојале забиљешке. Посебно интересовање водило ме је да колико је то највише могуће истражим укупни радни и животни вијек наше породице, њено заједништво, борбу, прегнућа и жртве у дугим периодима ратова, па све до коначног ослобођења нашег народа.

Међутим, и поред свега тога и огромног труда, родослов који је пред вама, због скромних претензија мога рада, јесте, у ствари, породица Вујачић од краја XIII до половине XX вијека.

ВУЈАЧИЋИ — ПО ЖЕНИ ВУЈАЧИ

Предања наших старих говоре да смо се прозвали Вујачићи по некој жени Вујачи, о којој легенда прича на свој начин. Убили Вујачи мужа у Кучима, а она се дала у бјекство са својом ситном дјецом. Сакупила је читаву чету од свога рода и повела је у борбу против Турака На једној води Вујача је са четом дочекала Турке, разоружала их, а затим осветила свога мужа…

Како сам сазнао, исто поријекло, као и породица Вујачић, имају и Радовићи у Невесињу, Рогановићи у Цуцима, Кликовци у Зети, Милићевићи у Херцеговини, Делибашићи у, Никшићу и Трепачким Рудинама, Антуновићи, Вучетићи, Булајићи и Даковићи у Грахову, Поповићи из Боке, Перишићи у Голији, те Стевановићи, Цвијетићи и Лубурићи у Невесињу. Међутим, ја не желим истицати појединце, већ о братству Вујачића писати као о људима, који су заједно с другим братствима не штедећи себе кренули у непоштедну борбу против свих освајача, од турске власти до Хитлера, Круна њиховог жртвовања и резултат беспоштедне борбе јесте Црна Гора, са свим својим братствима и својом слободом, која доби међународно признање, као и државне границе, под тим именом 1859. године, непосредно након велике побједе црногорске војске и истовремено великог пораза турског османлијског царства, годину дана раније, у бици на Грахову гдје су наши преци показали велико јунаштво. Кроз године даљих борби за коначно ослобођење нашег и других братских народа, Црна Гора је, а и наши Вујачићи у њој, непрестано потврђивала да је „вјечито отворени прозор слободе“.

ПОРИЈЕКЛО — ПОСТОЈБИНА

Предања говоре да је наше братство Вујачића поријеклом из Куча, а много раније да потиче још од Мрњавчевића из Скадра. О томе говоре неки примјери из Бјелопавлића. Тако предање говори да код кнеза Грбаљског, једног поподнева стиже виђен момак Мрња, где се и запосли. Нешто касније кнез прими на посао и дјевојку Грдану, ближу рођаку Цара Душана која је живјела, једно вријеме, на Душановом двору у Призрену. Грдана доби име због краста по лицу, што јој их учини болест у дјетињству, а бјеше највреднија у пословима око спремања на двору и припремања јела за цара и његове најближе. Но, када би гости дошли цар је обавезно склањао због њеног ружног изгледа, уклањао с очију присутних, па се једнога дана она тако разжалошћена даде у бијег са двора. Код Грбаљског кнеза, пак, она показа своје поштење и знање и поста омиљена међу читавом послугом. иако нијесу знали да је она царев род. Истовремено, Мрња показа своју способност па кнез одлучи да их обоје позове на разговор и рече: „Због ваше вредноће, умјешности и поштења хоћу да се вас двоје узмете и заснујете породицу. Мој дом биће и ваш, а ја родитељ!“ Предање свједочи да је тако било.

Из срећног брака Мрња и Грдана добише три сина — Вукашина, Угљешу и Гојка. Но, не прође много времена цар Душан посјети Приморје и сврати код Грбљанског кнеза. Примијети да је припремљено јело слично оном на његовом двору, које је некада припремала Грдана, па запита кнеза ко му припрема јела?

— Једна вриједна жена — одговори Кнез.

По жељи цара Душана да види тако вриједну особу, доведоше Грдану. Он позна своју рођаку и исту сјутрадан, са њена три сина поведе са собом. Преклињао је Мрња Цара да му остави синове, али Цар не услиши његову молбу већ са пратњом, Грданом и њеним синовима пође за Призрен. У близини Љешкопоља, у Зети, Мрња сустиже Цара, гдје га поче молити да му врати синове. Расрди се Цар и нареди да погубе Мрњу, а његови синови, није прошло дуго, посташе чувени на царевом двору. По оцу Мрњи, којем подигоше гроб и цркву коју назваше Мрњак (она се налази у Пиперима), прозваше се Мрњавчевићи.

Вукашин, најстарији Мрњин син, убрзо постаде жупан у Прилепу (1350 —1366. године) затим краљ (1366 —1371), и погину на ријеци Марици, у борби са Турцима 1371. године. Краљ Вукашин је имао четири сина: Марка, Андријаша, Дмитра и Иваниша. Његова кћи Оливера била је удата за Ђурђа I Балшића. Његово имање узеше Турци. Вукашинов најстарији син Марко 1371. године поста краљ, па као турски вазал оста на том положају до 1394. године.

Угљеша, други син Мрњин, помиње се као намјесник 1346. године у Требињу (Угљеш Баронус). Он бјеше ожењен Јеленом (у монаштву Јефимија), кћерком цесара Војихне, а ближња рођака кнегиње Милице. Њихов син Угљеша Деспотовић, међутим, умрије веома млад и сахранише га у манастиру Хиландару.

Гојко, трећи син Мрњин, познат као војвода у Скадру имао је два сина — Гаврила и Марка. Прије доласка Турака умрије Гојко, наслиједи га син Гаврило, који погибе у одбрани Скадра од Турака и Албанаца који им се већ бијаху придружили. Да би се осветили Мрњавчевићима Турци су убијали све што је у сродству са овом породицом. Прије 1429. године Стефан Марамонте, сродник великаша из Албаније, (помоћу албанске и српске властеле, која се тада због унутрашњих свађа удружи са Турцима), узе Скадар.

Млађи Гојков син — Марко са својом мајком и снахом — женом погинулог Гаврила, склони се у село Брштане, код житеља Албанаца-католика, који их топло примише. И они су мрзјели освајаче и све оне који су се придружили њима. Маркова снаха бијаше врло лијепа, па домаћин, код којег се бијаху склонили, једном приликом запита: — Шта вам је ова лијепа жена?

Снаха, жена од погинулог брата Гаврила — одговори Марко.

Домаћин Албанац, врло лијеп човјек запита Марка да ли би му је хтио дати за жену?

Не бих из два разлога — рече Марко. — Она је у другом стању, а Турци су ријешили да све што је од нашег рода убију, па би тако пријетила опасност, и вама.

То није ништа. Сачекаћемо да ваша снаха роди дијете. Уколико буде мушко признаћу га као својег сина и дати му право на највећи дио имања, а уколико буде женско дијете удомићу је као своју ћерку. Видите и сами — увјерљиво је говорио Албанац — бог ми је дао велико имање, а ти са својом породицом овдје можеш остати колико желиш!

Маркова снаха убрзо роди дијете. У селу не бијаше православног свештеника ни цркве, па Гаврилова сина крстише у католичкој цркви и дадоше, му име Ненад. Ненадова мајка удаде се за Албанца, који подиже Ненада и ожени га веома рано, па се код младића и његовог очуха роди пуно дјеце. Намножише се породице, а због тјескобе и притиска, сталних потјера и завјера, они не могаше опстати више у Брштанима, већ пођоше у Куче, гдје организоваше борбу против Турака.

Међутим, не прође много времена а Ђурађ Смедеревац, са женом Јерином, посјети Ђурђа, најстаријег сина Марка Мрњавчевића, остави доста новца и договори се да сакупе што више војске, па када их он позове да пођу у борбу против Турака у долини Мораве гдје ће их сачекати са својом војском, као и војском Сибињанин Јанка. Убрзо Смедеревац позва Мрњавчевића, који поведе војску, јунаке из Зете, Албаније и Васојевића и упути се према Нишу. Куда је год пролазио водио је чувене битке, добијао борбу, а заједно, убрзо, са Сибињанином и Смедеревцем ударише на Турке, које потјераше до Видина (1444. год.). Због оскудице у храни и џебани Смедеревац и Сибињанин вратише се са војском, што искористише Турци па ударише на Мрњавчевиће. У тој борби изгибе њихова војска, а оста Панто, син Ненадов, који потом оде у Куче, гдје је организовао борбу против Турака.

Много прије поменутих борби, Мрњавчевићи су се пак, договорили са војводом Лалом Дрекаловићем, да им овај доведе пећког патријарха, да их из католичке преведе у православну вјеру. Патријарх, који на путу до њих би нападнут од неких разбојника, поврати се и овласти за то зетског Владику Рувима Бољевића, који то учини на врло свечан начин.

Од синова Панта Мрњавчевића посташе Вујачићи — у Грахову, Зети и Црмници, Радовићи — у Невесињу, Рогановићи — у Цуцама и Кликовци — у Зети. Зближеност и својатање између ових породица и данас постоји.

Тачније, Вујачићи потичу од Драгоша, унука Пантова Драгоја, чији отац погину у Кучима у борби против Турака. Хтједоше Турци да покоре Куче, али је то био најјачи отпор послије Битке на Косову. Турци доведоше нове снаге, разбише Куче, ухватише једанаест Куча за које су сматрали да су организовали борбу, међу којима бијаше и Драгојев отац. Одобрише Турци, по свом закону, с обзиром да су их осудили на смрт, да им родбина пред погубљење нешто донесе за јело. Донијеше им питу, у којој су се налазили конопци, па негдје око поноћи они се спустише низ чардак. Посљедњем се прекиде коноп, он се повриједи — кажу кољена му улетјела у грудни кош — али га тако рањеног понесоше. Спазише Турци да их нема, убрзо сустигоше, неке погубише, међу њима нашег претка и остале, а њих пет успјеше да побјегну. Жена убијеног претка са својом дјецом побјеже у Брда, гдје се настани у једној од пећина. Убрзо, од рода и комшија, сакупи чету и на води Водотуш, са неких кука, обори турско оружје у воду па њена чета поби турске војнике.

Пећина у којој се, са дјецом,склонила Вујача

Вујача, са дјецом, побјеже у Чевска Убла. Два њена сина умакоше у Враку код Скадра а она оста са сином

Мјесто Водотуш, гдје је Вујача бацила турско оружје

Драгојем. Мјеста са којег Вујача обори турско оружје у воду доби назив Вујачине куке. Оба се њена сина касније вратише и населише у Црмници и Зети, а њихови потомци и данас ту живе. Они су — Вујачићи!

Они у Зети, у селу Голубовци, потомци другог Вујачиног сина, такође су Вујачићи.

Оста Вујача са Драгојем на Чеву. Он се ожени и доби пет синова и једну кћер. Чевљани му убију сина у некој свађи. За освету Драгоје поби неке чобане, а туда наиђоше Турци-потурице који знаваху за свађу између њега и Чевљана, па да би то искористили понудише му да се потурчи. Тога дана Драгоју бјеше крсна слава — Свети Никола.

Данас ми је слава и немој о томе да ми говориш — узврати Драгоје.

Ма, ј…. ја твоју славу — на то ће Турчин. Врисну Драгоје, уби Турчина, са породицом побјеже

у Грахово и настани се у мјесто звано Присоје, јер му не дадоше у Грахово представници једног илирског племена — Матаруге. Због опасности од потјере убрзо пре бјеже у Кривошије. Када стиже са породицом у данашњу Драгашеву продо, присјети се да је нешто заборавио у колиби (стари приповиједају да је заборавио омиљеног пијевца), па када се врати затече дјецу и жену у сузама. Плакали су што им хајдуци у његовом одсуству, отеше краву. Сустиже Драгоје хајдуке затражи да му врате говече, али га они убише. Мјесто његове погибије доби назив Драгашева продо, а мјесто сахране — Драгаљ. Његова жена и дјеца сахранише Драгоја, не дозволише им у Грахову да се настане, па они себи дом нађоше у брду званом Крња Јела, гдје радећи у пољима код имућнијих Матаруга — Илира, ствараху себи храну за опстанак.

О жени убијеног Драгоја у својим мемоарима, писао је и војвода Анто Даковић. Његови записи говоре како су пашини ловци са Клобука, ловили по Бијелој гори па су усљед невремена залутали, а спасила их је колиба у којој је живјела жена са Драгојевом дјецом. Нека предања старијих кажу да то нијесу били ловци већ страна комисија, која је постављала границу између турске и млетачке државе. Залуталим људима Драгојева жена за јело је спремила теле, које остаде од краве коју поведоше хајдуци, као и конак. Клобучки паша сазна о спашенима и позва к себи дјецу. Плашећи се и мајка пође с дјецом — најстарији син исприча паши како је њихов отац убио Турчина на дан крсне славе, а њега су убили хајдуци и отели једину краву.

Они што су код вас коначили јесу ли хтјели да вам плате теле, што сте им спремили за вечеру — упитао је паша.

Јесу, али код нас је обичај да гостима не наплаћујемо — узврати најстарији син.

Свиђе се ово паши па рече да они сјутра поране и пођу у четири правца, али да се за дана врате, а докле стигну биће њихово.

По првом сину, који стиже иза Трешњева и на том мјесту поби крст, главица се назва Доброгорски крст. И данас се зове тако.

Други је пошао у правцу Зубаца, изашао до на врх Јастребице (Бијела гора) и ту је поставио свој биљег.

Трећи се упутио у правцу Никшића и своју ознаку поставио на мосту преко ријеке Моштанице.

Четврти — најмлађи син, стиже до села Нудо, гдје сврати у крчму и исприча зашто је дошао. Ту га задржаше, па он не оде даље, али свој биљег постави на тако звану Шупљу стијену. Истога дана сва четворица вратише се код паше на Клобук и испричаше докле су стигли и поставили своје биљеге.

У својим мемоарима Војвода Анто наводи имена двојице браће за које каже да су се звали Бороје и Шороје, а док двојици других није знао имена.

У нашим крајевима и данас, често, дјецу зову по мајци удовици, што је и случај са нама. Вујача је по својој храбрости била чувена и виђена жена. Приповиједају се о њој легенде. Због њене борбености звали су је Вучица, њене синове називали Вујачини синови, а Драгоје и његова два брата касније се прозваше Вујачићи. Заједно са Вујачићима на Грахово су доселили и њихови рођаци Вучетићи.

С обзиром да нијесам сазнао имена друге двојице браће које није знао ни војвода Анто, обилазио сам крајеве и у разговору са старим Вујачићима и Булајићима чуо да су се четири брата звала Вујадин, Милић, Дејан и Антун. Ово су тврдили и стари Милићевићи, који кажу да су од Вујадина постали Вујачићи, од Милића Милићевићи, од Дејана Делибашићи, а од Антуна Антуновићи. Међутим, како сви предходни који су биљежили наш родослов, тако и ја, остајем при томе да смо потомци храбре и вриједне Вујаче и да смо задржали презиме Вујачић од надимка Вујачини“.

НОВИ ВИЈЕК — НОВА САЗНАЊА

У својим сазнањима, међутим, дошао сам до закључка да је једино право и могуће повјеравати ко од кога води поријекло од 1680. године до данас. Ближем сазнању помогли су ми стари Душан и Никола Вујачић — праунуци Рема Вујачића. Ремо је испричао све војводи Анту, који је саставио мемоаре, што потврђује чињеницу да наша фамилија са кољена на кољено преноси догађаје и кретање породице — братства. О ранијем периоду од XIII — XVII вијек, сазнао сам из записа о риђанским кнезовима, који су били из породице Вујачића и на власти све до расформирања племена Риђана и оснивања племена Грахово.

Почетком 1960. године, случајно сам из разговора са Маријом, ћерком Рада Љешковића из села Церова у Пјешивицима, сазнао да је она, до своје 18-те године, чувала овце по Љесковим долима и појила их на мјесту званом вода — Водотуш. Испричала ми је Марија да су се мјеста поред воде још и тада звала Вујачине куке, одакле је некаква чувена Вујача оборила у воду турско оружје, а затим са својом четом побила Турке. Још увијек витална Марија, којој је тог љета било 93 године дуго ми је причала о Вујачином јунаштву, које се преносило с кољена на кољено.

Своје трагање о нашем потомству наставио сам у разговору са свима онима које сам сусретао. Угледни људи, нарочито они стари — савременици Марка Миљанова, као на примјер Тодор Вукчевић, причали су ми да је Марко Миљанов писао и њима читао, о погибији нашег претка, о томе како је његова жена побјегла у свој род у Брда, како је јуначки спасила своју дјецу, побила Турке и осветила мужа и о бројним другим појединостима везаним за Вујачу. Истина, писање Марка Миљанова о овој жени нијесам могао пронаћи, али по причању и писању Марка Вујачића сазнао сам да је родоначелник Вујачића Драгоје (Драгош) једно подуже вријеме живио на Чевским Ублима, а његови потомци су се касније доселили на Грахово. Ово ми је улило нову снагу и дало подстрека за новим трагањима па сам 8. октобра 1980. године пошао са својим друговима до мјеста гдје је Вујача осветила свог мужа и склонила се са дјецом. У Бијелим пољанама, у бившој згради Рудника боксита, навратили смо код породице Маговчевића. Набројаше нам они седам својих предака који су овдје живјели: оца Шћепана, затим Марка, Живаља, Којадина, Бурка, Филипа и Магина. На питање да ли знају шта су њихови стари причали о води Водотуш, рекоше нам:

— Стари су причали да је та вода још из грчког времена, да не пресушује, да је некада из далека дошла жена и склонила се у пећину звану Јелина пећина, сакупила чету па на тој води са четом побила Турке. Осветила је мужа, лешеве побијених Турака бацила у воду, због чега се ни до данас са тога мјеста вода не употребљава за пиће. Временом су људи направили нови бунар за воду, а са старог — оног гдје су бачени побијени Турци, вода се употребљава за стоку. Према истој причи, много касније сазнали су Турци за лешеве својих војника бачених у Водотуш, па је чувени потурица Ахмет Баук повадио кости из воде. На оближњој главици поставио је по један камен — звани мрамор за сваког погинулог, па се данас мјесто по томе зове — Мраморна Главица. Иначе, Баук је чинио велике зулуме над околним становништвом из братства Маговчевића, Шкулетића и Љешковића, све док није погинуо о чему је написана и пјесма коју генерације преносе вјековима.

Обишли смо пећину, главицу чија је висина од прилике 50 метара и на њој нађосмо камење — мраморје. Са Даринком, кћерком Шћепана Маговчевића, која нам пренесе богато предање старијих о овом догађају, видјели смо Водотуш и сву околину и увјерили се да се овом предању стварно може вјеровати, а посебно што се слаже са предањем наших старих, које се преносе са кољена на кољено.

У тим временима као и у овим нашим, текао је живот носећи са собом бројне недаће, зла, али и радости. Смјењивале су се генерације и потомцима остављале онолико колико су имале. Истина, најважније је да су смјене доносиле успјехе. Сеобе су биле неминовне. Рађања и умирања, такође.

Но, морам вам признати, жалим због тога што нијесам могао више и ближе сазнати о бројним појединостима у развоју нашег братства, посебно приликом његовог формирања, јер о томе нема писаних докумената. Најважније је да је међусобна слога била увијек у првом плану. Било је и мимоилажења, али искључиво због расељавања. Отишли су многи тражећи себи боље услове за живот, а по досељавању синова Драгојевих у Грахово, близу Трешњева, насели се Вујадин, остали у Вилусима. Милић се касније пресели у Херцеговину, у село Звијерина, а од њега посташе Милићевићи. Трећи Драгојев син насели се у Трепачким Рудинама, па посташе од њега и воде поријекло Делибашићи. Четврти оде у Нудо и од њега су Антуновићи. Њих четворица, као и њихово потомство, добише надимак Драгоши, по оцу Драгоју — Драгошу. Међутим, нико од њих није овај надимак прихватио као презиме, већ су се формирала нова презимена: Милићевићи — у Звијерини, Делибашићи — у Рудинама (Трепачким), Антуновићи — у Нудолу, а Вујачићи и Булајићи од оних који остадоше у Грахову.

Б у л а ј и ћ и

Булајићи

Вујачићи остају у Грахову. По предању и писању од њих се још у XV вијеку (по првом досељавању у Грахово) формира братство Булајића, а то је, по свему судећи, било овако.

Турци насилно узеше дјевојку Српкињу из Херцеговине. Кад за ово сазнаше Драгоши — Вујачићи, даду се у потјеру, пресретну Турке и отму дјевојку која је већ била забуљена — под фереџом. Открише јој лице и пред собом угледаше љепотицу, која им рече да се зове Стана и чија је. Оца су јој, вели, затворили Турци а спасиоци је упиташе да ли би се удала за неког од њих. Она рече да би али страхује за очев живот. Вујачићи из свог друштва одаберу једног од најхрабријих и најљепших, момка Стевана и они се узму. Стеван се затим обрати Турцима.

Хоћете ли пустити њеног оца из затвора, а за узврат ми пуштамо вас — запита отимаче Стеван.

Пусти нас јуначе па ћемо учинити све по твојој и божијој вољи — пресрећно одговорише Турци.

Даде Стеван Турцима њихове коње и ствари, убрзо се вјенча са Станом, која у том браку роди три сина. Но, у борбама са Турцима погибе Стеван веома млад, а Стана, због забуљености у турским сватовима, доби надимак „Була“, који јој и остаде.

Подиже Стана своје синове, који по мајци добише надимак Булићи, а бијаху веома лијепи и храбри. Допаде се храбрим Булићима надимак мајке па они одлучише да се прозову — Булајићи. Булајићи и Вујачићи посташе најближи једни другима, што је случај и данас, али временом почеше међусобни бракови. Видјеше старији да у тим љубавима нема среће па се договорише да се у селу Загори окупе на једној каменици пуној воде гдје сваки Вујачић и Булајић, појединачно, пустише по кап своје крви у ту воду, од тога попише по гутљај и зарекоше се да се више неће међусобно узимати. Међутим, овај завјет најприје прекрши Перо Даковић, брат од стрица војводе Јакова, који се у то вријеме зваше Вујачић. Узе Перо дјевојку Насту Булајић, једну од најљепших у Грахову. Добише неколико синова, који рано помријеше, а њих двоје остадоше самохрани. Да ли је до њихове самохраности дошло од брака склопљеног преко завјета, крвног сродства раздвојеног још од XV вијека или случајности, вјеровање сваком говори за себе. Но, док још говорим о Булајићима, између много догађаја, навешћу још један који се збио почетком XVIII вијека, а чији је главни актер дјевојка Милица Булајић.

Почетком XVIII вијека, Турци држаху Граховско поље. Земља бијаше беговска, а један млади бег, поред тога што је био најбогатији, са најплоднијом земљом у Бари граховској, бијаше и врло лијеп. Загледа се бег у лијепу Милицу, ћерку кнеза Булајића, па затражи да му буде жена. Милица одби овакав захтјев, али јој се бег обрати:

Кажи ми, љепотице, шта све да учиним за тебе, па да ме са вољом узмеш — преклињао је заљубљено.

Ако направиш у Бари бунар, а у њега доведеш воду Шеврљугу, са извора граховске ријеке, узећу те за свог господара — узврати Милица, вјерујући да је то неизводљиво, јер је извор од мјеста удаљен више од шест километара.

Бег се даде на посао. Направи бунар у Бари, доведе воду из Шеврљуге, а на дан пуштања воде у бунар сакупи се народ заједно с кнезом, па отпоче весеље. Радовали су се води, више него злату, јер је у овој крашкој „сушари“ био ово доживљај вјекова. Не пропе, пак, много а међу народ се умијеша лијепа Милица и приђе да види бунар у који се слијева вода са бистрог извора Шеврљуге. Кад се увјери да је заљубљени бег све то учинио због ње лијепа дјевојка погледа у свога оца, затим у окупљени на род, па рашири руке и стрмоглаво се баци у бунар. Спаса јој више није било. И данас ту постоји бунар у који се утопила лијепа Милица и служи као цистијерна. Мјесто гдје се налази ова вода зове се Џаметовац, по Џамет-бегу, који је извео и ове велике радове.

Вода Џаметовац у Бари гдје се бацила лијепа Милица

Генерације се смјењују, вријеме има утицаја на њих, па како не би на једно овако здање које је дошло до пропадања. Овај јединствени споменик који подсјећа на давна времена, на лијепу дјевојку, на заљубљеног бега треба сачувати од пропадања, јер су и до данас сачувани трагови овог водовода, те сам ја од лучио да их фотографишем.

Поповићи

У XVII вијеку са Грахова се одсели у Рисан поп Андрија Вујачић. По њему његови потомци се прозваше Поповићи, а они и данас живе у разним мјестима Боке Которске.

Перишићи

Брат кнеза Дака Вујачића — Периша, одсели се у Голију и тамо поста кнез. Имао је три сина: Рада, Стевана и Ивана. Најмлађи Иван врати се у Грахово, од њега и данас воде поријекло Вујачићи. Други син, Стеван, због препирке уби брата своје снахе, пресели се у Невесиње, поста кнез, а његови потомци постадоше Стевановићи. Од трећег сина — Рада потичу Перишићи, који се прозваше по дједу Периши. Ово братство — Перишићи много је страдало у вријеме херцеговачког устанка од колере. Има их у многим мјестима, али углавном живе у Голији.

Цвијетићи

И ово братство потиче од Вујачића. О њима сам сазнао да је нека удовица, Цвијета Вујачић дошла у Невесиње са малим сином чији потомци се прозваше Цвијетићи и живе у околини Невесиња и другим крајевима.

Лубурићи

Братство Лубурићи води поријекло од Луке Вујачића. у XVII вијеку, у вријеме јаких турских напада народ је често морао бјежати испред њих и склањати се у збјегове сналазећи се како је ко могао, знао и умио. У једном таквом збјегу један од Вујачића направи себи склониште под неком стијеном и покри га лубом (кором од липовине) те у њега смјести своју фамилију. По овом лубу добише надимак Лубуре (Лубине) и под њим учествују у многим биткама гдје се истичу храброшћу (нарочито у херцеговачком устанку). Од овог надимка потиче њихово презиме Лубурићи.

Почетком XX вијека Аким Даковић, племенски капетан, позвао је Перишиће, Стевановиће, Цвијетиће, Лубуриће и своје Даковиће и свима предложио да се врате на старо презиме. Сердар Мрдак Лубурић на то одговори:

— Цијела Херцеговина познаје ме као сердара Мрдака Лубурића, па уколико се вратим у велико братство Вујачића, за мене ће мало ко знати.

Не пристадоше сви да се презивају Лубурићи, већ остадоше и даље Вујачићи. Од ових Вујачића двије породице вратише се и настанише у Вилусима. Бијаху вриједни, добри јунаци и ратници, знали су опколити непријатеља, а кажњавали су зулумћаре. Ишли су с лећа непријатељу, па ове борце називаху „Јајоши“, а и данас живе потомци Вујачића у Вилусима који имају надимак — Лалоши, умјесто „Јајоши“. Двије породице ових Вујачића настанише се у Колашину, ту их је народ као борце и честите људе објеручке прихватио, указивао им повјерење па је Ристо Вујачић једно вријеме био предсједник општине у Колашину. Ових Вујачића — из Невесиња, има у многим мјестима око Никшића. Лубурића има и у разним другим мјестима.

*    *    *

Осим поменутих братстава формираних од братства Вујачића, Постајао је у XVIII вијеку Сава Вујачић, а био је познат због тога што је био веома пргав. По томе доби надимак Сава Љуца. Једног дана наљути се Сава, оде у Никшић и тамо се потурчи. Намножи се његово потомство па формира братство Љуце. Међу њима је било добрих људи, који су настојали да свом бившем братству помогну у добру и злу. Вујачићи су нерадо прихватали помоћ од Љуца, због тога што су они једини из братства Вујачића прибјегли непријатељу. Ових Љуца, неколико фамилија, данас живи у близини Рожаја, а неке породице су одселиле за Турску. Већина ових породица зна за своје поријекло.

Даковићи

Код Вујачића је стално постојао породични ред, још из средњег вијека, да из братства долази насљедно кнез, а доцније војвода. Средином XVIII вијека војвода Јаков, најстарији син кнеза Пера, наслиједио је оца, а касније постао војвода. Ужа породица Јаковљева имала је надимак Даковићи, по прадједу — кнезу Даку Вујачићу. Живио је Јаков у времену сталних ратова са Турском, који су посебно вођени између Турске-Млетачке и Црне Горе. Сви су они хтјели да Грахово припадне њима, а Војвода и Граховљани водили су рат у жељи да приђу Црној Гори и створе своју слободну државу. Сву преписку војводину водио је, с обзиром да је он био неписмен, његов син Анто. Једнога дана Војвода рече свом сину:

— Од данас ме потписуј — Даковић. Хоћу да се презивамо по нашем прадједу Даку. Тако постаде братство Даковића, а ова промјена презимена војводе Јакова није сметала Вујачићима и Даковићима да се и даље међусобно братски осјећају и слажу, као и до тада.

О бројним догађајима из времена до 1680. године нема много писаних трагова, па се много тога важнога ни овдје не може испричати. Сазнао сам највише из докумената писаних о кнезовима из породице Вујачић, који бијаху кнезови племена Риђана. Племе Риђани обухватало је Кривошије до Леденица, изнад Рисна, општине — Граховску и Рудинско Трепачку, до моста на Моштаници код Никшића. Овом племену припадало је Трешњево, које припада Цуцима, а на западу се простирало до Херцеговине и до саме Аустро-Угарске границе.

Живјели смо у братству и слози, говоре предања, и то вјековима. Знало се ко је старији, одиве нас никада нијесу обрукале у другим племенима, младићи су нам били храбри и одважни, племенити, скромни па је све то учинило да и остала племена, за своје кнежеве бирају потомке из нашег братства.

КНЕЖЕВИ

Достојанство и одважност нијесу напуштали наше претке, па су као таквима указивана велика повјерења и почасти. Имали смо велики број кнежева, а међу првима био је Мирко Вујачић, који се на уговору са градитељима Светоникољске цркве у Грахову 16. фебруара 1499. године, потписао као Риђански кнез. Цркву су подигли Вујачићи, Булајићи, Вучетићи, Милићевићи, Делибашићи и Антуновићи, а уз помоћ својих ближих и даљих рођака.

Други кнез Сладоје је био, такође, кнез Риђана почетком XV вијека. Због успјешне борбе вођене заједно, против Турака њега је великом наградом даривао Дубровачки сенат о чему и даиас постоје сачувани записи у Дубровачком музеју.

Кнез Вујадин, који је погинуо под Божуревим брдом, помиње се крајем XVI вијека.

Као храбар, угледан поштен и отресит, помиње се и кнез Тодор Вујачић. Испросио је Тодор лијепу дјевојку, код неког кнеза у селу Риђанима. За ту љепотицу сазнао је и паша из Херцег-Новог, који дође у Никшић а затим пође до риђанског кнеза, бијаше лијепо дочекан, а паша га дарива и рече:

— Кнеже, дошао сам да се с тобом спријатељим. Ти имаш лијепу кћер, коју бих радо узео за жену. Ево ти дарови, а ти мени обећај да ћеш ми је дати — рече паша.

Линк до текста на ВЕБУ

Дјевојачки крст у селу Маочићу
споменик вјереници кнеза Тодора Вујачића, коју Турци избодоше ножевима

Обећа кнез своју кћерку паши, која већ бијаше вјерена за кнеза Тодора Вујачића, па задовољан паша оде у Херцег-Нови. Лијепа дјевојка сазна да ће је отац дати паши, растужи се, па се присјети да је најбоље да се побратими са Николом Поповићем момком који бјеше чувени харамбаша у овоме крају. Замоли она свог побратима да пође до њеног вјереника кнеза Тодора у Грахово и понесе му поруку у којој је писао да она жива неће поћи за пашу из Херцег-Новог. Поповић предаде дјевојачку поруку кнезу Тодору, рече му када ће сватови по њу поћи и обећа да се са својих десет другова ставља на располагање за борбу да би спасили дјевојку.

Не прође много а паша пође по обећану дјевојку. Тодор сакупи 75 својих другова и са њима заноћи под Божуровим брдом. Сјутрадан, у освит зоре, Тодор виђе да недостаје половина његове дружине. Вратили су се кућама говорећи: — Нећемо гинути због једне жене. Кад чу кнез Тодор зашто су се вратили кућама он рече и осталима да могу да се врате. Но, другови га не послушаше, већ заједно са њим сачекаше турске сватове на једном мјесту у близини пута, који је тада ишао од Никшића за Требиње, преко засеока Маочићи, које тада није био насељен. (Данас се ту налази село Маочић).

Удари на Турке кнез Тодор са својом дружином, већину поубија, а неколико њих, како народна пјесма каже, спаси се бјекством. У овом окршају погинуше три добра друга кнеза Тодора, а живот изгуби и његова вјереница, коју Турци избодоше ножевима.

Изгинулим Турцима, на мјесту ђе су погинули, њихове породице поставише по један оклесан камен, а на оном мјесту ђе погину лијепа вјереница кнеза Тодора, њен отац постави велики камени крст, који се и данас, под именом Дјевојачки крст, налази на том мјесту.

По причању, једном је туда наишао неки обијесни Турчин-потурица, који је ударајући камењем о крст успио да сломи једну страну, а након тога је појашао коња и пошао даље. Коњ побијесни, па у највећем галопу баци се себе Турчина, који се сав поломио. Турчин се никада више није излијечио, остао је богаљ, његови су га приводили овом крсту да би окајао своје грехове, али све то није више помогло.

Послије погибије турских сватова, Турци су покушавали на све начине да погубе кнеза Тодора. Када Кнез схвати да је опасност веома близу са неколико породица, да не би страдали и они невини, пресели у Русију, гдје и сада његови потомци живе.

Да је тако чуло се из казивања војводе Анта Даковића, који је са Луком Вукаловићем, пао у немилост књаза Николе, па су пошли у Русију. Када се војвода Анто вратио причао је да је био код потомака кнеза Тодора, који су га братски дочекали, а има их приличан број. Дошли су до великих војничких чинова и уживају добар углед.

Но, читао сам и у двије пјесме гдје се помиње Никола Поповић, гдје се каже да је ослободио кнеза из Гацка — Срђевић Шћепана и кћерку Шћепанову, своју вјереницу. Био сам на зидинама тамнице турског утврђења у Грахову, које су Поповић и његови другови разрушили, а које се никад више није подигао. Друга пјесма, такође, помиње Николу Поповића и кнеза Тодора, њихову борбу са Турцима, за ослобођење Тодорове вјеренице.

Кнез Радојица Булајић, Томо Вучетић и Марко Вујачић, потписују се као кнежеви племена Риђана, са бањским и дробњачким кнежевима на документу са састанка одржаног у Грахову 1687. године. На овом документу је за биљежена њихова молба, упућена млетачким властима, за насељавање у Граховском пољу, које су Млечани, уз по моћ ових племена заузели од Турака и под својом контролом држали од 1687. до 1700. године.

Поред овога, у Дубровачком архиву налазе се записи и о другим кнезовима из племена Риђана. Рецимо, у записницима из 1444, 1461. и 1511. године помиње се кнез Сладоје (Глигор Станојевић: „Проучавање грађе за историју Црне Горе, књ. II, Титоград, 1951). Осим већ поменутих кнежева Драгоша, Вујачића, Булајића и Вучетића, помињу се и други као кнез Лукач из Кривошија и још неки. Међутим, неки од њих заслужују да буду и посебно поменути.

Кнез Сладоје Вујачић

Сладојеву оцу је било име Гојко, али нигдје нијесам могао наћи да је Гојко био кнез. Кнез Сладоје крајем XVII вијека заузима од Турака Трешњево и насељава се у Сладојевом Долу, који се и данас тако зове по Сладоју. Сладоја су убили Чевљани.

Кнез Дако Вујачић

Кнез Дако се помиње као посљедњи кнез племена Риђана из братства Вујачића. V мемоарима Војводе Анта, на страни 25. у објашњењу Јована Ивовића наводи се да се и крајем XVII вијека помињу као представници Риђана кнезови Мирко Вујачић, Радојица Булајић и Томо Вучетић. Вујачићи, Булајићи и Вучетићи, као братства и данас живе у Грахову и његовој околини. Посљедњи помен Риђана као племена, чији је представник Дако Сладојев Вујачић имао и одлуку владике Саве и црногорских главара из 1748. године, је по свему судећи и једини из XVIII вијека. Овом одлуком постаје племе Грахово, на челу са кнезом Даком Сладојевим Вујачићем. Грахово припада Катунској нахији, за разлику од других предјела Херцеговине, који су каснје припојени Црној Гори. Кнез Дако је 1748. године напустио Сладојев До и населио се под Дервишем у Грахову. Ово је био трећи пут да се наши стари насељавају у Грахову. Кнез Дако имао је стричеве Луку и Анрију и браћу Драгутина, који је био врло храбар човјек, Мића и Перишу. Прича се за Драгутина да је, када су га Турци ухватили, набили му на ноге, руке и врат гвожђе и осудили на смрт, а онда упитали шта жели, пред смрт рекао да му још нијесу на све ставили гвожђе, и показао им ону ствар говорећи да му и на њу ставе окове. Он њега није нико остао. Од другог брата, Мића, већ у четвртом појасу нико нема жив — сви су изгинули. Трећи брат, Периша, је пошао у Голију, и тамо се населио и убрзо постао кнез. Имао је синове Рада и Стевана. Од Стевана су Стевановићи (у Невесињу), а од Рада Перишићи (у Голији),

Дако је имао три сина и то: Јакова, Јована и Сима. Од Јакова потичу Даковићи у Вилусима, од Сима су Аћимовићи који живе у Ријечанима и Грахову, а од Јакова остаје син Перо.

Кнез Јаков

Јаков, као најстарији сии Даков наслиједио је оца и постао кнез граховски. Имао је сина Пера. Млад је поги нуо, а његова жена бјежи са сином у свој род у Билећу (Јакова су убили Чевљани).

Кнез Перо

Кнез Перо, син кнеза Јакова, враћа се у Грахово и постаје кнез граховски. Био је врло храбар и водио је борбе против Турака у заједници са Млечанима и Русима, који су долазили да помогну у тим борбама. Једно предање из тог времена каже отприлике овако: 1807. године изађу владика Петар I и један руски бригадир с неколико хиљада црногорске војске и нешто Руса, позову кнеза Пера и упитају да ли ће са њима поћи да ударе Турцима на Клобук. Кнез Перо и Граховљани пристану те заједнички ударе на турско утврђење Клобук. Дочека их велика турска војска и одбаци назад. Ту је доста руских војника погииуло и поломило се низ Миротинске стијене, те се по томе једна од њих и данас зове Московска греда.

Стара тврђава гдје је кнез Перо, са Граховљанима и руском бригадом, ударио на Клобук 1807. Године

Владика и бригадир с војском, затим, одступе за Рисан, а Граховљани у Бару граховску до куће Пера Вујачића. Ту пруже јак отпор Турцима и врате их натраг убивши их велики број. Ухвативши 12 живих, које предају владици Петру и руском бригадиру, кажу им да су сва села граховска, докле су Турци стизали, попаљена. Руски бригадир даде потврду Перу да су се Граховљани храбро борили против Турака и да ће им Русија помоћи. Касније и Турци позову кнеза Пера и Граховљане на помирење, само да Граховљани остану у миру, а да ће им они опростити све што су им зла учинили овога пута.

У овим борбама с аТурцима Сава Спасојев Булајић је посјекао клобучког капетана Беговића који је био главни над Корјенићима. Касније су Турци у овим крајевима чинили многе зулуме (нарочито они никшићки). Једном приликом капетан Мушовић дође у Грахово и ухвати и затвори Саву Булајића. Кнез Перо затражи од Капетана да Саву пусти, али овај не хтједне ни да чује, те Перо са неколико Булајића и Вујачића разбије апсану и ослободи Саву. Послије тога Турци у Грахову нијесу никог хапсили.

Кнез Перо је имао четири сина и то: Јакова, Живка, Лака и Вука. Погинуо је од свог блиског рођака Николе Иванова. Говорило се да су ово убиство припремили Турци, али не наговарањем или поткупљивањем, већ продајом кнезу Перу њива које су напола држали Перо и његов стриц Иван. Иван је дошао да се са Пером око овога споразумије и да сваки отплати своју половину њиве, на што Перо не пристане те се око тога препоријечкају. Син Иванов, Никола, силазио је са планине, и уз пут сретне једну своју комшиницу, коју упита како су његови код куће. Она му одговори: „Боље би било да стари Иван нема никога него што има вас. Перо га је избацио из куће — све с ноге на ногу“.

Никола, по природи врло пријек човјек, кад тако чује, непромишљено наврати поред Перове куће и из пушке га убије, а затим побјегне у Жупу никшићку. Када су Турци сазнали да је и зашто Никола код њих побјегао покушају да га наговоре да се потурчи, али он за то не хтједне ни да чује, већ их је све више мрзио и кајао се што је направио непоправљиву грешку и убио Пера, вриједна и цијењена човјека, кога је Владика цетињски називао оборкнезом, којих је у Црној Гори било само четири.

Послије Пера кнез је постао његов најстарији син Јаков.

Кнез Јаков (Војвода)

Кнез Јаков, иако неписмен био је врло бистар, храбар и до крајности одан Црној Гори и борби српског народа за слободу. Често је ратовао са Турцима, и као војвода два се пута затварао у чувену граховску пећину и водио неравноправну борбу са много јачим од себе. Посљедња борба — затварање била је фатална за њега и оне који су били са њим, јер су тада Јаков и већина њих на свиреп начин убијени.

Јаков је имао сина Анта — посљедњег војводу граховског.

Мјесто са којег су се водиле борбе са Турцима Граховска пећина

Војвода Анто

Анто је постављен за војводу 26. маја 1853. године — на дан прве годишњице проглашења Црне Горе за кнежевину. Као једини син војводе Јакова, насљеђује оца и постаје војвода граховски. Његов отац је живио у времену када школа није било и био је неписмен, а сву његову преписку је водио Анто, јер је он учио школу (не зна се да ли је учио на Цетињу, или у Котору). Анто је у дјетињству преживљавао тешке дане, посебно приликом затварања у пећини и других борби са надмоћнијим турским непријатељем. Имао је два сина који су се школовали у Русији, али су оба млади умрли. Заједно са војводом Луком Вукаловићем пада у немилост Кнеза Николе, те обојица иду у Русију. Насељавају се у Одеси, гдје их руске власти лијепо приме дајући им пристојна имања. Анто се касније враћа у Црну Гору. Падањем војводе Анта у немилост, пале су у немилост и куће Даковића и Вујачића, но, то се касније поправило, и Аким Даковић (брат од стрица Војводе Анта) је постао племенски капетан за Грахово.

Лука Вујачић, стриц кнеза Дака, имао је највише потомства, и доста добрих и храбрих потомака, али, како сам већ рекао, у братству Вујачића долазио је за представника братства кнез или војвода по насљеђу. Овај ред је задржан још из средњег вијека, а касније је одржаван ради чвршће организованости у борби против непријатеља, јер око старјешина није било неспоразума, а старјешина се морао слушати. Ево једне приче о томе.

— Кад Војвода Јаков рече свом сину Анту да га потписује са Даковић, а не Вујачић, тј. потомци кнеза Дака Вујачића да заснују презиме Даковић било је Вујачића који се почеше потписивати са Даковић, и ако нијесу потицали од Кнеза Дака. У то вријеме је важило правило да се Војводина мора слушати. Ево једног таквог примјера:

— Божо Стеванов Вујачић сели се у Србију 1903. године, и на пасошу се потписује као Даковић иако није потицао од Дака. Или други случај: Кнез Данило поручује војводи Јакову да се не затвара у пећину, јер нема изгледа на успјех, али Војвода остаје упоран и води борбу против Турака у чему га сви Вујачићи помажу, па иако виде да не могу успјети. Многи су замјерили војводи Јакову, што се као представник Вујачића одрекао свог дотадашњег презимена, и прихватио презиме Даковић На овоме су му замјерили и његови најближи (који од Дака воде поријекло), и нијесу дуго хтјели прихватити презиме Даковић. На примјер, Васко Савин још 1911. године потписује се са Вујачић (као кум), а братанац војводе Јакова, капетан Аким Даковић, позива све породице које су се одвојиле од братства Вујачића да се поново врате на старо призиме. У овоме Аким није успио јер је смијењен са положаја капетана, због тога што је 1907. године пао у немилост књаза Николе и то због напредних погледа његовог сина Марка. Због овога у немилост није пао само Аким, већ и читаво братство Даковића и Вујачића. Синови Акимови су похапшени и њима је суђено.

Вујачићи и други Граховљани живјели су на једној важној раскрсници, тако да су ту били чести сукоби између Турака и Млечана и Турака и Црногораца. У овим сукобима народ граховски је тешко страдао, људи су гинули, куће паљене, стока плијењена. Турци су Граховљане хтјели присилити на покорност, а ови су се против тога упорно борили често тешко страдајући.

1836. и 1853. године приликом турских напада скоро све граховске куће су попаљене и опљачкане, људи у великом броју изгинули, а нарочито из братства Вујачића на челу са војводом Јаковом, који је 1853. године, на свиреп начин убијен од стране Турака, заједно са 32 друга Вујачића, који су се били са њима затворили у граховској пећини из које су давали отпор Турцима. Само мали број оних који су били у пећини, а које су Турци из ње били повели у Мостар, је спашен захваљујући интервенцији страних држава. Међутим, и они су били доживотно онеспособљени усљед великих мучења. Кости су им биле изломљене, ноге и руке претрљане ланцима и конопцима.

Поглед на мјесто гдје се водила битка на Граховцу 1858. године

Црква — споменик погинулим на Граховцу 1858. године

Грахово је припадало Херцеговини те је као и друга племена из Херцеговине, водило непомирљиву борбу против Турака за стварање слободне државе Црне Горе и за присаједињење истој. Ова борба давала је пострека борби поробљених народа, а нарочито у Босни и Херцеговини, те је то свакако било повезано и од великог утицаја на борбу народа у Грахову. У ослободилачкој борби поробљених народа било је најгоре што по доласку Турака, у првом реду богатији да би сачували не само живот него власт и имовину сачували и увећали, примише ислам, потурчише се и тиме се безусловно ставише у службу Турској. Утицајнији, пак, од Турака добише велика имања — беглуке и велика звања. За рачун Турака извршаваху и најокрутније казне и поступаху против свог народа од кога потичу. Турска у њих немаше повјерења као у оне који су дошли из Турске, па ово неповјерење доводи до подвајања између дошљака и мјешгана, који се разликоваху и по презименима. Дошљаци из Турске звали су се Ченгићи, Кајтази, Фирдузи, Бехрами, Каркути, Бехмеки, Кулуси, Џумхури, Мунири и други. Ови су уживали највише повјерење у турској управе. Потурчени од Срба и Хрвата који имаху велика звања. Носили су разна презимена, као на примјер, Иса бег Хранушић, Скендер бег Михаиловић из Сарајева, Синан паша Боровинић из Садџака, Мехмед Бранешевић бег Врх босански, Мехмед Обреновић, Хасан бег Михал Беговић, Скендер бег Вранешевић, Мустај бег Богојевић, Ахмет паша Херцеговић, чувени Мехмет Соколовић, Исмет паша Куленовић потомак Кулина бана, итд. Турци дошљаци из Турске имали су од Порте највеће повјерење, док се на домаће гледало са неповјерењем због чега су ови били незадовољни, па су почели другим очима гледати на борбу наших народа против Турске, а неки чак и учествовати у њој на страни ослободилаца. Рецимо, познати босански покрет против Порте водио је Хусеин бег Градачевић звани Змај од Босне.

Владике црногорске настојали су да користе ове сукобе међу Турцима и олакшају тешко стање свог народа. Владика Петар I у ту сврху шаље Дака Сладојевића Вујачића, кнеза племена Риђана код великог везира у Травник. Дако успијева у свом захтјеву па се у Никшићу отвара пијаца да народ може у тешка времена купити жита. 1838. године, владика Раде шаље војводу Јакова са неколико виђенијих људи из Грахова, великом везиру у Травник. Са њима шаље и свог слугу перјаника Радована Пипера. Везир их добро дочека, дарова и владици пошаље лијепа јахаћег коња. Када се војвода вратио са овим људима у Мостару су ухапшени од стране Алипаше и тек након мјесец и по дана су пуштени. Из овога се, такође, види неслагање међу Турцима.

Војвода Анто са попом Гаврилом Кујачићем радио је да навуче Турке на чувену њихову погибију на Грахову 1858. године. Домаћи Турци су изражавали све отвореније своје незадовољство према Турској на разне начине. Мухамед Хевајн, образован и угледан Муслиман, пјевао је:

„Отац један, једна мати,
прво би нам треба знати,
јер ћемо се паски клати!“

У Босни и Херцеговини покрећу се и разни листови у којима сарађују напредни просвјетни радници који уздижу својим писањем ослободилачки дух и свијест код народа. Навешћу као примјер писање у „Мостарском листу“, гдје на једном мјесту стоји:

„Исто поријекло, исто презиме Срба, Католика и Муслимана, па зар нијесмо један народ били, а шта би требало да смо и да будемо? Требало би да доспемо да бришемо разлике али на томе треба радити.“

Фра Грга Мартић пише у новинама: „Опаметимо се ја сада ја икада, кад бојни наџак о клину виси а у Цариграду за академију камен теше, код нас од Врачара до Црне Горе, од Велебита и Медвед града, сестрице миле наше слатким гласом кличу и вапију, настојмо најприје колико је могуће ми сами и по себи дјечицу малу бојем у ове три варошице овако самостално наших у страху божјем буквару приближити и на перо навикнути “

Јосип Штросмајер, доктор филозофије и теологије, велики Словен, борио се за чистоћу српскохрватског језика. Држао је предавања о великој побједи Црногораца на Грахову 1858. године.

БИТКА НА ГРАХОВЦУ

Све ово имало је великог утицаја на борбу народа Црне Горе, Босне и Херцеговине, а посебно народа у Грахову, јер се Грахово налази на тромеђи између три државе са супротним интересима, између којих су се водиле честе и сурове борбе, усљед чега је и народ Грахова подносио велике жртве.

Велике жртве Граховљана нијесу биле узалудне јер су успјели да спријече Турке да продру даље у Црну Гору, и да их ту задржавају до интервенције европских сила, које утичу да се Турци коначно повуку, и касније позову Граховљане на помирење обећавајући да ће им све штете које су им они нанијели бити надокнађене. Граховљани се овим позивима нијесу одазвали, већ су се још чвршће везали са Црном Гором, пружајући помоћ устаницима у Херцеговини гдје су и сами учествовали. Турци су ријешили да ово спријече, те предузму јаки војни удар да би Грахово принудили на покорност. У прољеће 1858. године креће јака турска војска из Требиња са 10 хиљада аскера и башибозлука, 10 топова и 500 извјежбаних коњаника под командом Хусеин Кадрипаше. Успут је ова војска ометана од стране Граховљана и Бањана и других родољуба, што је било од великог значаја за Црну Гору да би се што боље припремила да дочека ову силну војску. Усљед ових ометања турска војска је на Граховац стигла тек 6. маја 1858. године и ту се улогорила у непосредној близини Граховског поља.

Граховљани су предвођени војводом Антом и сердаром Пајом Ковачевићем успоравали наступ Турака постепено се повлачећи пред њима. У овим борбама војвода Анто сломи ногу и буде пренијет у Рисан ради лијечења. У то вријеме пристигла је и црногорска војска која је бројала око 5.000 војника са свега једним топом. Морал војске био је на великој висини. Дошло је до оштрог сукоба са бројнијом и много опремљенијом турском војском. У току првог дана битке ниједна од двије војске није остварила свој циљ, тј. није успјела да потисне противника. Једино је црногорска војска испољила далеко већу храброст. Но, и Турци су се борили. Другог и трећег дана борбе Црногорци су разбили турску војску у којој је настало расуло и паника тако да је велики њен дио изгинуо. На Граховцу је остало 4.400 турских лешева, међу којима и леш Кадрипаше. Свјетска јавност је дочекала са великим симпатијама ову неочекивано велику побједу једног малог и сиромашног народа над до тада непобједивом турском војском. Новине су писале; како енглеске, тако француске, њемачке, руске, аустријске, италијанске и многих других држава о овој великој побједи Пјесмом је граховска битка опјевана и на страним језицима, у тим пјесмама величана побједа Црногораца над до тада непобједивом турском војском. У Србији су звонила звона на свим црквама славећи ову велику побједу братског црногорског народа. Ни један књижевник, или други умјетник, код јужних Словена није остао да није посветио неко своје дјело Граховској бици и Црној Гори, јер је она била најважнији догађај на оним просторима у то доба. Она је имала огромног значаја за њих и стварала је велику наду у ослобођење свих јужних Словена испод Турске и Аустрије. Пјесник Каћански, Војвоћанин, посветио је тако велику збирку пјесама Граховцу и Црној Гори, а католички свештеник, Херцеговац, фра-Грга Мартић, такође, посвећује четири велике пјесме Граховцу и Црној Гори. „Сербске новине“, које су тада излазиле у Београду, донијеле су велики уводник са насловом „Граховац је осветио Косово“.

Граховска битка је имала великог одјека и у европској штампи. Скоро да није било већег листа у тадашњим свјетским центрима који је изашао из штампе а да не напише нешто и о бици на Граховцу и њеном великом значају. Енглески лист „Тајмс“, поред осталог, пише:

„Ова мала земља (Црна Гора) која се на географској карти може једва микроскопом наћи, заслужује пажњу цијеле Европе и хришћанства“.

Граховску битку и побједу Црногораца, међутим, посебно су прославили француска штампа, књижевници и пјесници. Стране владе послале су своје војне стручњаке да се на лицу мјеста увјере у ову велику побједу Црногораца и пораз силне турске војске.

Навешћу Извјештај аустријског војног аташеа, мајора Калика из Дубровника који је дошао сјутрадан на Граховско бојиште и одатле извијестио: „На самом Граховцу избројио сам 4.392 погинула турска војника, на мјесту гдје се одиграла главна битка, а од Граховца до Клобука имало их је 1.800. У околна брда нијесам залазио ни мртве бројао. Претпостављам да их је и тамо било, јер су и тамо вођене борбе“. У истом извјештају својој влади Калик каже:

— „Наишао сам на 800 погинулих Црногораца“.

На Граховцу је заплијењено 10 хиљада ока муниције, а на бојишту су остале турске војне заставе. Између великог плијена у новцу и материјалу нађен је будући план града и тврђаве на Граховцу, онако како су га Турци замишљали, јер су сматрали да ће Црну Гору покорити, а на Грахову подићи велики град који би доминирао Црном Гором, Херцеговином, Боком и Далмацијом.

Послије граховске битке формирана је европска комисија, која је имала циљ да разграничи Црну Гору и Турску, што је 1859. године и учињено на тражење књаза Данила. Послије разграничења Црна Гора се територијално удвостручила. Нарочити значај ове битке је у томе што се послије ње питање ослобођења јужних Словена постављало на свим свјетским форумима. Црна Гора, послије побједе на Граховцу, добија независност, Грахово се заувијек ослобађа од Турака и припада Црној Гори поред Никшићке Жупе, Никшићких Рудина, Липова и великог дијела Васојевића. У бици на Граховцу Црна Гора је имала више губитака него у ма ком другом боју — око 2.000 погинулих и рањених Црногораца и херцеговачких устаника али таквог успјеха и побједе није раније доживјела. Ова битка је значила највећи пораз и погибију Турака и била је предсудна да Црна Гора добије међународну независност. Наравно до свега овог није било лако доћи и поред овакве побједе.

У част побједе на Граховцу Црна Гора је успоставила Граховски орден, једини поред Обилића медаље, и њега је добио сваки учесник битке на Граховцу.

ГРАНИЦА ПЛЕМЕНА РИЂАНА ПО ЗАПИСНИКУ ИЗ 1471. ГОДИНЕ

Још за вријеме Ивана Црнојевића, међа Ораховчана, Цуца и Риђана је: Змијино брдо, Страна Ђиновог дола, Доброгорски крст, врх Тисовца, у Голији, Троглав и Бијели студенац.

Граница (между) међу Црном Гором и Херцеговином је: Мека локва више Грахова, Љескова присоја, Марин крст, Сливље, Вода фруток, Старча главица, Прелина каменица, Шћепан брдо, Грабова главица, Мали падеж, Вода жуковица, Бљена главица, Врела на врш Великог дола, Љесковац у Црном камену, Јурје брдо, Милина влака, Јасеновац, Хладна и Бијела плоча.

У XVI и XVII вијеку успостављањем границе, између млетачке и турске државе раздвојено је Грахово и Кривошије.

Р. Ковијанић наводи да се у попису имена Риђана у которским архивским споменицима налазе имена: Милорада Драгоша Драгошевића и Милића Драгоша Драгошевића. По предању, по овоме Милораду носио је надимак кнез племена Риђана Тодор Вујачић, који се одселио у Русију и по надимку се тамо зову Милорадовићи (причање војводе Анта који је код њих боравио у Русији).

Милић Драгошевић помиње се у Которском архиву са ћеклијским главарима за плаћање 37 перпера за украдене коње которском трговцу Јакову Августинову. Предање говори да је овај Милић живио у Вилусима, те да је некога убио и преселио се у Херцеговину и да су од њега Милићевићи. (По Р. Ковијанићу: „Помен црногорских племена у которским споменицима XIV—XV вијека“, Књига I, Цетиње 1963).

Г р а х о в о

ГРАХОВО

Грахово се налази на тромеђи Црне Горе, Херцеговине и Боке Которске, па је због повољног географског положаја нудило веома повољне услове за опстанак, али и било мета честих напада бројних освајача. Веома добра клима, плодне оранице, пашњаци богати травом за испашу стоке, двије ријеке, планински извори, шума богата разним растињем — све повољно за добар живот. До доласка Словена у овај крај, наизмјенично су овдје боравили Грци и Римљани, који су потисли старосједиоце — Илире, о чему и данас овдје говоре бројни трагови.

Трагови насеља

На Грахову налазе се трагови култура и то:

I Праисторијски

Тулуми, земљани и камени којих има на више мјеста.

Насеља по пећинама и друга,

Воде,

Керамика из илирског грчког и римског доба.

II Из римског доба:

Путеви-калдрме,

Миљокази,

Бедеми и насеља.

III Из средњег вијека:

Стећци на више мјеста,

Средњовјековна насеља,

Територија и граница племена Риђана,

Катуни Риђана,

Вукова међа (вука Махнитога).

Све ово доказује да је Грахово увијек имало услова за живот.

Када се Грахово ујединило, односно припало Црној Гори, велики успјеси на бројним пољима рада били су видни. Почетком првог свјетског рата варошица Грахово, под Умцем, већ је имала педесетак домова, међу којима 20 трговачких и пет занатских радњи. Постојао је Капетански уред, љекар, царинарница, магацин — депозит соли, основна школа, пошта, а друга основна школа подигнута је у Вилусима, гдје је постојало неколико трговачких и једна занатска радња. Трећа школа је подигнута у Заслапу, гдје постоји 20 воденица и пет ваљаоница за сукно, на води Заслапници. У Спили, Осјечници, Нудолу, Врањим присојима и Божуровом брду налазила се по једна механа, намијењена путницима, у којој су се могле наћи намирнице неопходне за домаћинство. Села су међусобно била повезана путевима којима је могла проћи коњска запрега. Те путне правце одржавала је народна војска, оправљала их, јер је њима превозила топове и други ратни материјал. Колски пут који је у то вријеме био најбоља цеста, постојао је од Дврсна до Никшића. У овом крају посебно је било развијено сточарство, затим трговина, као и ратарство, те није било сељака који није имао 20 — 30 коза, чак стотињак оваца, па и више. Међутим, због навике стечене у рату и протеклим ратним временима житељи нијесу придавали много важности унапређењу пољопривреде, и ако им је на неки начин била преокупација.

На територији Грахова и данас се налазе стари споменици — илирске могиле, грчке и римске гробнице, као и многобројни остаци богумила. Граховско племе имало је једну варошицу 13 села и 9 засеока, са око 720 домаћинстава:

Варошица Грахово — Увац………………………………………………….. 50…………………. кућа

Село Бара са засеоком Присоје………………………………………… 100……………….. кућа

Горње поље, Крња јела……………………………………………………… 95…………………. кућа

Спила, Божурово брдо, Околиште и Осјечница……………….. 90…………………. кућа

Вилуси са Кешељ градином……………………………………………….. 70…………………. кућа

Граховац………………………………………………………………………………. 60…………………. кућа

Нудо……………………………………………………………………………………… 46…………………. кућа

Заслап………………………………………………………………………………….. 40…………………. кућа

Броћанац……………………………………………………………………………… 35…………………. кућа

Ријечани са Маочићима……………………………………………………… 34…………………. кућа

Загора………………………………………………………………………………….. 30…………………. кућа

Балосаве……………………………………………………………………………… 25…………………. кућа

Миротински долови и Зебјак………………………………………………. 25…………………. кућа

Јабуке и Размуће………………………………………………………………… 20…………………. кућа

Села која смо навели, као и засеоци који који припадају њима, били су у склопу шест општина и то: барске, горњепољске, вилушке, заслапске, спилске и загорске. За све њих, које су сачињавале једно племе, односно Граховску капетанију, био је главни племенски капетан. Општином је управљао један кмет, а селима сеоски кметови. Сеоске кметове је бирао народ, а капетане је постављао Књаз.

На територији сваке општине формирана је по једна чета бораца народне војске у јачини од око 120 војника. Чете су имале по четири вода, а сваки вод по двије десетине. Чета је имала једног трубача и једног барјактара. На челу чете стајао је командир чете — нижи официр, на челу водова — водници, а на челу десетина — десетари.

Свих шест чета сачињавале су граховски батаљон, који је бројао преко 700 војника. Батаљон је имао свога команданта — у рангу вишег официра, свог барјактара, поткомандира — замјеника коамнданта батаљона и друго особље. Тако организован батаљон је 1912. године учествовао у Балканском рату у бици на Скадру и другим биткама, а 1913. године дјелимично и у бугарском рату. У првом свјетском рату, на Грахову, овај батаљон дочекује Аустро-угарску војску, која је нападала са јужне и западне стране Грахово. Бројна и техничка надмоћ ове војске је била таква да је често на једног браниоца долазило и по 20 аустро-угарских војника. Наспрам овакве војске стајао је граховски батаљон од почетка до краја рата, и никад није Аустро-угарска војска прешла границу, а да се није вратила са великим губицима. Повремено су овом батаљону у помоћ долазили и други батаљони, ради појачања одбране, јер су овдје вођене веома жестоке борбе.

Ради упоређења наводим како су били опремљени црногорски и аутсро-угарски војник. Црногорски војник имао је пушку и метака често недовољно, мали број топова и митраљеза и то застарјелих. Одијела и обућу није добијао, већ се сам сналазио — од куће или ако скине са непријатеља. Храну је добијао у живој стоци, која је дијељена по водовима. Месо је војницима дијељено у фрешком стању, а кожа им је давана да од ње праве обућу, или кожухе — ако је то била овчја кожа. Хљеб је био од пшеничног и кукурузног брашна и често пута је био убуђан. У војсци није било заједничке кухиње, те су се војници сами сналазили и заједно са својим најближима припремали јело.

Насупрот овако опремљеном црногорском војнику стајао је аустро-угарски војник који је имао нову — квалитетну обућу и одјећу са шаторима и топлим ћебадима, првокласну кухињу у којој је војник све готово и на вријеме добијао. Имао је најсавременије оружје, пушке, митраљезе и топове и то и неупоредиво већем броју од црногорског војника. Та бројчана надмоћ често је износила више од 20 пута.

Граховски батаљон је у ова три рата имао 200 погинулих, а још више рањених војника, али ни једног заробљеног. На положајима око Грахова непријатељ је имао више погинулих него што је граховски батаљон укупно имао војника, а било је доста заробљених Мађара и Аустријанаца. Долазили су дробњачки и језерско-шарански батаљон да смијене граховски, али Граховљани нијесу на то пристајали. Прве зиме војници Дробњачког батаљона зимовали су код граховских фамилија, а друге су то урадили војници Језеро-шаранског батаљона.

У току Балканског рата у Грахову је живјело 720 породица, односно братстава, са око 4000 становника и то:

Вујачићи досељени из Куча (прије свих осталих) 65 кућа

Даковића……………………………………………………………………………… 20…………………. кућа

Булајића — досељених из Куча…………………………………………… 110……………….. кућа

Лубурића — Вујачића досељених из Куча………………………….. 3……………………. кућа

Антуновића — досељених из Куча……………………………………… 6……………………. кућа

Јовичића — Булајићи из Куча……………………………………………… 2……………………. кућа

Вучетића — досељених из Куча………………………………………….. 30…………………. кућа

Ковачевића — досељених из Босне……………………………………. 150……………….. кућа

Миловића — досељених из Чева………………………………………… 65…………………. кућа

Глушчевића — досељених из Чева…………………………………….. 6……………………. кућа

Андријашевића — досељених из Дробњака………………………. 28…………………. кућа

Кешеља — досељених из Дробњака………………………………….. 12…………………. кућа

Дабовића — досељених из Херцеговине…………………………… 8……………………. кућа

Вучковића — досељених из Херцеговине………………………….. 4……………………. кућа

Кујачића — досељених из Херцеговине…………………………….. 4……………………. кућа

Денда — досељених из Херцеговине…………………………………. 2……………………. кућа

Капора — досељених из Херцеговине……………………………….. 2……………………. кућа

Мусића — досељених из Херцеговине……………………………….. 2……………………. кућа

Хаџићуковића — досељених из Херцеговине……………………. 2……………………. кућа

Ербеза — досељених из Херцеговине……………………………….. 1……………………. кућа

Кисина — досељених из Херцеговине……………………………….. 2……………………. кућа

Шекарића — досељених из Херцеговине…………………………… 1……………………. кућа

Ратковића — досељених из Херцеговине………………………….. 1……………………. кућа

Бакоча — досељених из Херцеговине………………………………… 2……………………. кућа

Гудеља — досељених из Херцеговине……………………………….. 1……………………. кућа

Бабића — досељених из Херцеговине……………………………….. 1……………………. кућа

Јакшића — досељених, из Херцеговине…………………………….. 4……………………. кућа

Јовановића — досељених из Херцеговине………………………… 4……………………. кућа

Деретића — досељених из Херцеговине……………………………. 4……………………. кућа

Јаничића — досељених из Херцеговине…………………………….. 94…………………. кућа

Вујачића — досељених из Бјелопавлића……………………………. 50…………………. кућа

Ђедовића — досељених из Бијелог Поља………………………….. 40…………………. кућа

Булатовића — досељених из Роваца………………………………….. 3……………………. кућа

Марковића — досељених из Пиве………………………………………. 2……………………. кућа

Јуришића — досељених из Санџака…………………………………… 2……………………. кућа

Јовановића — досељених из Далмације……………………………. 3……………………. кућа

Самарџића — досељених из Боке………………………………………. 5……………………. кућа

Видовића — досељених из Боке…………………………………………. 4……………………. кућа

Одаловића — досељених из Боке………………………………………. 4……………………. кућа

Вучуровића — досељених из Боке……………………………………… 4……………………. кућа

Лазовића — досељених из Боке ‘………………………………………… 3……………………. кућа

Лакоњића — досељених из Боке………………………………………… 2……………………. кућа

Вукосавића — досељених из Боке……………………………………… 2……………………. кућа

Рајковића — досељених из Боке………………………………………… 2……………………. кућа

Илића — досељених из Боке………………………………………………. 1……………………. кућа

Суботића — досељених из Боке…………………………………………. 1……………………. кућа

Лалића — досељених из Боке…………………………………………….. 3……………………. кућа

Марињана — досељених из Боке……………………………………….. 1……………………. кућа

Мерџана — досељених из Боке…………………………………………… 1……………………. кућа

Ковача — досељених из Боке……………………………………………… 1……………………. кућа

Кривокапића — досељених из Цуца…………………………………… 5……………………. кућа

Перовића — досељених из Цуца…………………………………………. 5……………………. кућа

Бошковића — досељених из Цуца………………………………………. 5……………………. кућа

Банићевића — досељених из Цуца…………………………………….. 4……………………. кућа

Вујадиновића — досељених из Цуца………………………………….. 2……………………. кућа

Живковића — досељених из Цуца………………………………………. 2……………………. кућа

Косовића — досељених из Цуца…………………………………………. 2……………………. кућа

Марковића — досељених из Цуца………………………………………. 2……………………. кућа

Биговића — досељених из Цуца………………………………………….. 1……………………. кућа

Звицера — досељених из Цуца…………………………………………… 1……………………. кућа

Драшковића — досељених из Бјелица……………………………….. 2……………………. кућа

Милића — досељених из Бјелица……………………………………….. 2……………………. кућа

Минића — досељених из Бјелица……………………………………….. 2……………………. кућа

Шабановића — старосједиоци…………………………………………….. 5……………………. кућа

Кандића — старосједиоци……………………………………………………. 4……………………. кућа

Рутешића — старосједиоци…………………………………………………. 4……………………. кућа

Гобовића — старосједиоци………………………………………………….. 4……………………. кућа

Драганића — старосједиоци………………………………………………… 2……………………. кућа

Мишковића — старосједиоци………………………………………………. 1……………………. кућа

Вукаловића — досељеници из Херцеговине……………………… 2……………………. кућа

Када се види из колико је братстава био сачињен Граховски батаљон и како је до краја сложно издржао тешке ратове и неравноправне борбе мора се признати да је постојала висока свијест, како сваког појединог војника, тако и руководећег кадра, од самог насељавања Грахова — првим Словенима, па до краја првог свјетског рата.

Власт у Грахову су држали Вујачићи, Ковачевићи и Булајићи, као најјача браства. Мало је било школованих људи — један правник, један љекар, три учитеља и три свештеника, а било је више студената. Због тешких посљедица — ратова и прогона, од стране окупатора и пораста броја становника, а уз то и неродних година, доста се фамилија преселило у Србију у периоду од 1890. до 1903. године. Ово пресељење се одвијало под веома тешким условима, јер се мјесецима путовало пјешке, са старцима и нејаком дјецом. Насељавали су се дуж граница Турске и Србије, на брдским утринама обраслим шумом. Због ових тешкоћа, а и због династичке борбе у Србији (између династије Обреновића, која је тада била на власти и Карађорђевића), нерадо се гледало на Црногорце, те су се понеки од њих вратили натраг, па иако су знали да није за њих добро — ни тамо ни овамо. Већина њих је остајала на крчевинама, поред турске границе у Србији. Поред тога, скоро из сваке куће, а из неких и по 2 — 3 мушкарца, одлазила су на радове у стране земље, а највише у Америку. Када је Црна Гора ушла у балкански рат против Турака, већина њих се вратила и ступила у војску. За ово је владала морална, а не законска обавеза.

РАТ СА АУСТРИЈОМ

6. августа 1914. године Аустрија је објавила рат Србији. Црна Гора као и увијек иде у рат против непријатеља српског народа. Убрзо се непријатељ појавио на граници Црне Горе са војском и ратном опремом, каква до тада није виђена. Граховљани су имали дугачку границу са Аустријом и она се пружала читавом јужном и западном страном ове капетаније. Овај се простор тада претвара у фронт, кога попуни граховски батаљон и на изазов непријатеља Граховљани га потискоше и заузеше утврђење Космаш, које је Аустрија подигла изнад старе тврђаве Клобука. Истога дана заузеше Клобук, Шеховића главицу, Аранђелову цркву, Скочигрм, Ластву, Гранчарево, Посушје и Ораховац. Из ових мјеста сви Муслимани су побјегли у Требиње, док је српски народ радо дочекао црногорску војску, а сви одрасли мушкарци су се наоружали и формирали Херцеговачки одред. Војска добровољаца овог одреда, заједно са Граховским батаљоном, водила је борбе против Аустрије до краја рата, тј. до 16. јануара 1916. године, када је са осталом црногорском војском одступила и прешла на Солунски фронт. Похватане Србе Аустријанци су вјешали, како војнике, тако и народ. Велики број војника Граховског батаљона погинуо је, заједно са војницима херцеговачког одреда. Само на Космашу и Славином пољу погинуло је 165 бораца: из Граховског батаљона 92, а из Херцеговачког одреда 73. Борци Граховског батаљона и Херцеговачког одреда били су у сталним борбама и одупирали се великим офанзивама Аустријанаца. На сектору Космаша Аустрија је држала 12 хиљада добро опремљених војника са .18 топова. Борбе су биле крваве. Поједини шанчеви су у кратком времену, по неколико пута прелазили из руке у руку противничке војске. Наша војска се храбро борила и поред јаке зиме, оскудице у одјећи, храни и муницији. Пад Србије је много утицао на слабији отпор наше војске па она поче да одступа 13. јануара, када је већ и Ловћен био у непријатељским рукама, а сва Црна Гора опкољена и усамљена. Узалуд је цио народ био уз своју војску, она је морала попустити под борбом. Наступајући аустријска војска је са собом водила оне који су остајали, па чак и старе и изнемогле, као и оне који нијесу имали ни 15 година и одводила их, сматрајући их својим заробљеницима. Међу овим заробљеницима нашао сам се и ја, иако сам имао само 14 година. Са нама је било још неколико малољетника из основне школе у Вилусима, из које су ђаци били распуштени кућама, јер су се у близини водиле даноноћне борбе. Ми, иако с мало година, јављали смо се добровољно у војску, али нам не дадоше да идемо у борбу, већ нас одредише да за нашу војску доносимо храну и муницију и да преносимо рањенике до болница (оне који су могли јашати на коњима, док су оне теже, одрасли војници носили на носилима). У таквој ситуацији ја сам био још и контузован од швапске гранате. Кад су нас заробили 14. I 1916. године, зима је била јака, са великим снијегом, на коме смо ми у врло слабој одјећи и обући сатима чекали постројени у Вилусима.

Непријатељски војници су се иживљавали на немоћним старцима и на нама малољетницима, ударајући нас кундацима и псујући нас најпогрднијим изразима, на чисто српскохрватском језику. Касније смо кренули за Ластву требињску. Пут је био тежак и закрчен, а ми свакоме криви, те са доста мука стигосмо на одредиште у Ластву. Смјестише нас у једну велику, изгорјелу кућу, на којој кров бијаше поново постављен, али врата и прозори не бијаху затворени. Иако у овом мјесту пада мали снијег, ријетко те ноћи бијаше нападао. Кроз отворе, на кући, је падао и по нама. Прибијали смо се једни уз друге, да би се мало угријали. Тако смо провели ноћ. Сјутрадан, Швабе су нас појединачно саслушавале, на нашем језику. Била је то босанска регимента, те су војници и официри говорили српскохрватски.

Официр који је мене саслушавао упита ме за презиме и име, име мог оца и мајке, шта сам по народности. Ја му кратко одговорих: Србин! Он се, међутим, издера на мене и рече: „Зашто лажеш, ти нијеси Србин?“ Кад сам поновио да сам Србин он је рекао свом писару: „Пиши грко — католик!“ Поведоше ме затим код љекара, који ме прегледа, па опет вратише код овог официра на саслушање. Он ме зграби за мишицу, поново поведе код доктора и рече:

— Знате, господине докторе, ми имамо наредбу да Црногорце од 15—70 година старости, третирамо као војнике и да са њима поступамо као са војницима, јер они и јесу војници!

Доктор му на то одговори:

„Знамо наређење, али овај младић нема 15 година.“

Издвојише ме са још седам стараца, који бијаху одређени за враћање кућама, а све остале (око 100 људи) потјераше за Требиње. Нас осам стражар Селим Бараковић из Скочигрма потјера за Вилусе. Снијег је падао, било је хладно, ми у слабој одјећи и обући, гладни и измучени, а уз то већина стари и болесни. Нијесмо могли сви издржати путовање, већ од нас осморице четворица уз пут остадоше: Митар Ж. Вујичић из села Долова, Дука Ћираков Вучетић из Вилуса, Спасоје Николин Ковачевић из Спиле и Ћетко Шћепанов Вујачић из Маочића. Они за цио дан не могаше прећи десетак километара, већ поумираше од Клобука до Илина брда. У сами мрак Лазар Булајић, Лука Н. Булајић (оба из Вилуса), Миле Вујичић (из Долвоа), и ја Никола Симов Вујачић (из Маочића) стигосмо на Вилусе. Од оних, које су повели у Требиње, третирајући их као ратне заробљенике (иако није нико од њих био, званично, црногорски војник) не мали број никада се није вратио својим кућама.

При даљем наступању аустро-угарски војници нијесу хватали овакве старце, јер је црногорска војска у Никшићу положила оружје.

Осврнућу се мало више овдје на незаборавну ноћ између 14. и 15. јануара 1916. године, коју проведосмо у изгорјелој омеђини у Ластви и на разговоре у тој дугој бесаној ноћи, јер то се никад не може заборавити.

Стражари, херцеговачки Муслимани постављени на отворима врата и прозора, често се смјењују, дрхте од студени, нервозни су и грде нас говорећи да они ово зло трпе због нас. Питали су који нас ђаво тјера да ратујемо против моћне Аустро-Угарске кад смо шака јада и голаћи. Није се могло спавати па један од наших рече стражару:

Ми ратовасмо колико могосмо да не робујемо никоме ни ми ни ви, а ето ви ратујете да боље учврстите своје ропство!

Стражар на то рече:

Ћути жалосна ти мајка. Да си то рекао пред овим кога сам замијенио ти га више ником ништа не би рекао! У зору Окица Вујачић зовну Паја Вујачића и пита га:

Пајо, је ли свануло? Пајо одговори:

Не! Мени и теби никад више, јер смо стари! У то старом Јовану Алексићу неко добаци: „Јоване, дуга ова ноћ па никад да сване“. На то Јован одговори:

Најдуже су ноћи онима који мисле да неће никад сванути!

Иако је ситуација била тешка било је још оваквих шала и разговора, свакако с намјером да се одагнају тужни осјећаји губитка двије слободне и независне државе Црне Горе и Србије, створене уз много жртава, што неће нико отворено да помене, јер сматра да је све ово само привремено.

КАПИТУЛАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ

Грахово је са Југа и Запада опасано Аустро-Угарском границом, на којој су црногорска и аустро-угарска војска водиле сталне борбе у децембру 1915. године, јануару 1916. године, а посебно жестоке борбе биле су у мјесецу јануару 1916. године и то 14, 15, и 16. јануара. Црногорска војска се добро држала и одупирала све док непријатељ не заузе Србију.

Најјаче борбе су вођене на Грахову. Граховски батаљон је читаво вријеме учествовао у овим борбама, а 14. јануара 1916. године, по наређењу, одступа за Никшић, гдје црногорска војска, први пут у својој историји полаже оружје. Иза тога дођоше Швабе, донијеше терор, глад и тифус, што тешко погоди становништво Грахова, чија је војска у великом броју изгинула и израњавана. Рат је утро све што је народ имао и од чега је живио, стоке је скоро нестало, земља остала необраћена. Ако је понегдје и имао ко, није имао гдје радити, нити шта зарадити. Настало је умирање од глади и тифуса. Живи нијесу имали снаге да укопају оне који су умирали свакодневно, Навешћу један примјер: Никола Марков Вучетић био је добар војник и добар радник, али за неколико дана умрије са све своје деветоро дјеце. Комшије нијесу могли да их понесу до гробља и сахране, већ су их сахранили поред саме куће, а послије ослобођења народ их је пренио на гробље и сахранио. Тако се дешавало и са до јуче храбрим борцима, које је изнурене налазила смрт на путу и ту су и сахрањивани. Најтеже је било гледати беспомоћну дјецу како умиру од глади и болести, без залогаја хране и било каквих лијекова. Окупатор је овако изнурен народ затварао у логоре и нагонио на рад, гдје је он масовно умирао. Дјевојке су затваране у логорима да би их на овај начн присилили да постану оно што нијесу хтјеле. Био сам очевидац, и гледао дјевојке како у жицама, на блатњавој земљи умиру. Крајем 1918. године дошло је до ослобођења и стварања Југославије, у којој је настала јагма за влашћу, негодовање народа, који је био јако оптерећен и осјећао посљедице рата. Појавили су се разни религиозни и националистички утицаји нових непријатеља. Нико се није постарао да ма шта помогне овако настрадалом народу било гдје па ни у Грахову. Попис ратне штете је вршен тако неозбиљно и непријатељски, као да су га вршили окупатори. Граховски народ, преполовљен, без стоке и иметка, преживљавао је тешке дане. Рат је однио све, па и шуму јер су је исјекле разне војске. Настаде расељавање и одлазак народа на разне радове. Пропао и напуштен граховски народ се разочарао, те масовно приступи борби против владајуће буржоазије и власти, предвођен Комунистичком партијом Југославије. Храбро се борио за народну власт и права радног народа, што ће се показати посебно у наредним годинама ненародног режима, а нарочито у НОБ-и од 1941—1945. године. Но, иако сам и сам све ово трпио нијесам способан све описати, због чега жалим, јер се све ово дешавало на дугачком путу моје породице — братства, то остављам да учини неко млађи од мене. То заслужује посебну пажњу и велик труд, јер ријеч је о свијетлим страницама живота и борбе нашег народа за чију је слободу и част наше братство увијек давало своје најбоље синове.

О Б И Ч А Ј И

Као што сам и навео, Грахово је насељено људима из разних крајева одакле су доношени и разни обичаји, који су се усљед слабих комуникација, увелико разликовали од мјеста до мјеста. Народ је у Грахову ово правилно разумио, тежећи да лоше обичаје заборави а боље прихвати и сачува. Тако у Грахову није било крвне освете, а криминала је било посве мало. Учвршћивању добрих обичаја доста је допринијело заузимање људи на разним скуповима. Међутим, било је и ружних и штетних обичаја, због којих је долазило до мржње и непријатељства, као на примјер што је то био случај са обичајима око просидбе дјевојке, гдје је долазила до изражаја себичност и тежња да се нешто добро учини себи и свом ближњем, без обзира да ли је то лијено и праведно, а то је потицало отуда, што је човјек, у доба туђинске власти, или безвлашћа, био препуштен сам себи и свом најближем, имајући најчешће ту једини ослонац и подршку у борби против разних нападача и оних који су тежили да искори. шћавају нејачег. При просидби дјевојке, био је обичај, да момков отац са својим најближим, дође у дјевојкину кућу да би се са њеним родитељима о свему договорио, а да при томе нико није ништа питао ни њу ни њега. О томе су они сазнавали тек пошто би се њихови родитељи договорили. Приликом уговарања свадбе често је долазило до неспоразума и сукоба око тога какво одијело да се купи за дјевојку, колико сватова да дође по њу и колико вина и ракије да донесу, коликог брава као пециво да донесу, а чак се ишло и дотле да се уговара и доношење хљеба — званог погача, као и других поклона. Кад би сватови дошли по дјевојку, строго се гледало на испуњење договорених обавеза. Бивало је случајева, да ако дође више сватова него што је уговорено, да их дјевојчин отац не прими у кућу. Такође, до сукоба и свађа је долазило и у случајевима ако не би донијели све поклоне, или ако на погачу не би ставили онолико новца колико су домаћи захтијевали. Бивало је случајева, такође, да сватови устану и демонстративно напуте кућу не узевши дјевојку, и да је прихвате тек под утицајем наговарања од стране разборитијих људи.

У Грахову су овакви обичаји давно остављени и замијењени бољим, мада су се у другим племенима и крајевима многи од њих и до данас задржали, те се могу чути и видјети.

Од љепших обичаја, који су уведени у Грахову, опет ћу узети као примјер просидбу дјевојке, односно женидбу момка. Сада родитељи поштују жељу свог сина, питају га да ли је он за женидбу, од које би се породице желио оженити, коју би дјевојку желио узети, да ли је већ одабрао неку дјевојку, а уколико није предлажу му коју да траже итд. Тако му они помажу више савјетима, како се момак не би заљубио и узео неку дјевојку непристојну, или из лоше породице. Када би се овако дговорили отац је са сином и својим најближима полазио код дјевојчиног оца да овоме изрази своју жељу да се са њим спријатељи. Уколико дјевојкин отац не би желио да, из ма којих разлога, да своју кћер, лијепо би им одговорио да дјевојка још није за удају, захваливши им се што су дошли и изразили жељу да се спријатеље са његовом кућом. Ако би отац пристао да да кћер, замолио би их да до одређеног рока сачекају на одговор, како би се он могао догаворити са својим најблилжима. Уколико дјевојкин отац познаје момка и његове родитеље одмах би рекао: „Ево да упитамо дјевојку, па ако је она вољна поћи за вашег сина ми ћемо рећи, ‘срећно било’ и бићемо пријатељи! Ако би дјевојка пристала и примила прстен од свога будућег мужа, пријатељи би се договорили о свадби, када ће свадба бити, колико ће бити сватова и другим појединостима. При томе су се пријатељски и уз обострано разумијевање договорили. Младожењин отац обично би на то рекао: „Ја, пријатељу, имам својих кумова, другова и пријатеља које бих желио позвати сину у сватове“, (и наведе му колико би желио сватова да дође). Но, ја имам у виду просторије твоје куће, и да и ти имаш пријатеља према којима си обавезан као и према нама, па не бих желио да ти створимо неприлике око дочека сватова и пријатеља.“

На ово би му пријатељ одговорио: „Ми тек сада почињемо да стварамо пријатељство, и оно вриједи кад се људи разумију, а ако се не разумију ту пријатељства неће ни бити!“ Тако би се они о свему лијепо договорили те се на свадбама очекивало заиста велико весеље.

На свадбама се веселило, играло, пјевало и изводиле разне шале, па и на рачун један другог. Ових шала је једино био поштеђен кум, јер се кумство много цијенило.

С прољећа, љета и јесени људи су били заузети орањем, сјетвом, косидбом, преношењем и садијевањем сијена, вршидбом жита, бербом љетине, спремањем сјетве за идућу годину и припремом хране за стоку. У свим овим радовима људи су се узајамно помагали, радећи један код другог. Ово је било нарочито изражено при косидби, јер се тежило да се једном човјеку сијено покоси у што краћем времену, како би се сачувало од невремена. Сем тога, косидба спада у теже радове, те су је људи лакше обављали у заједници. Онај коме се коси припремао је најбољу храну, гдје је било обавезно клање јагњета, кување цицваре и служење пршута која се штедјела за овакве прилике.

Људи су се овако узајамно помагали и при изградњи кућа, посебно ако се радило о сиромасима, или онима којима је кућа изгорјела (а куће су често горјеле јер су огњишта била отворена, а куће без тавана и покривене сламом). Гашења су била отежана због велике удаљености куће једна од друге и недостатка воде, тако да су пожари често уништавали и друге зграде). У оваквим случајевима људи су се договарали и без знања погорјелог или сиромашног, међусобно вршили договор шта ко може помоћи и учинити. Међу њима би настало такмичење ко ће више помоћи, те би кућа брзо била готова. Ови послови су били веома тешки јер је материјал најчешће морао бити прибављен вучом (греде и рогови), или на коњима у сандуцима или џаковима (пијесак, креч и др.). Кад би материјал био прибављен приступало се сложно изградњи изгорјелог објекта. Често пута при пожару су страдале ствари и стока. У таквим случајевима народ је доносио као свој прилог ствари или доводио стоку, тако да је често погорјелац постајо богатији нега што је био, чему су се сви радовали. Такав би на питање: Како си, одговарао:

— Добро! Хвала добрим људима, који ми овако братски помагаше!

О оваквим подвизима би се причало и далеко чуло, а то је давало подстрека да се овакви обичаји задрже. Солидарност, међусобно поштовање, уважавање и разумијевање, уз оданост, храброст и дружељубље — били су и остали као јадне од основних одлика братства Вујачића и свих других који су се из њега развили. Историја је то на овом дугом путу настајања нашег родослова убједљиво показала. На то могу бити поносни сви Вујачићи!

ДОКУМЕНТИ И ПРЕДАЊА КОЈА САМ КОРИСТИОЗА ОВО ПИСАЊЕ

Марко Миљанов, Сабрана дјела I—V, Графички завод — Титоград, Титоград 1967. године.

Ердељановић др Јован, Кучи — племе у Црној Гори, Београд 1907. год.

Писање Тома Ораовца

Писање Марка Миљанова и предања Тодора Вучковића и других

Мемоари војводе Анта Даковића, Никшић 1965. године Вујачић Марко, Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци

III, Београд 1953. године

Станојевић др Глигор, Црна Гора пред стварање државе, Бео град 1962. године

Никола I Петровић Његош, Цјелокупна дјела, Цетиње 1969. године

Народне пјесме и предања о кнезу Тодору Вујачићу Јиричек Коста, Историја Срба, Београд 1925. године Казивање старих Требјешана, Никшић 1973. године Писма Вука Поповића, VII, стр. 180.

Шобајић Петар, Бјелопавлићи и Пјешивци, Београд 1923. године Мајор Јанко П. Вујичић, О устројству Граховског батаљона,

учешћу у ратовима и Грахову Професор Ј. Ивовић, Из архивских докумената Војвода Анто навлачи Турке на граховачку битку, Которски

архив, књига X и XI, страна 101, 108 и 109.

Ђоровић Владимир, Босна и Херцеговина Мала енциклопедија Просвета, Београд, 1968. године Испис професора Симеуна Никчевића о бици на Граховцу 1858. године.

Поред наведених извора и литературе за ово писање користио сам и писања Душана Вуксана и друге публикације, предања наших старих и дневну и периодичну штампу.

Никола Симов Вујачић
БРАТСТВО ВУАЈЧИЋА

•  

Технички уредник
Рајко БАБОВИЋ

•  

Коректор
Милан Стојовић

•  

Издавач
Никола Симов Вујачић Никшић, 81400, Народних хероја 15 Тел. (083) 22343

•  

Штампа
„Свјетлост“, Сарајево — ООУР Штампарија „Требиње“, Требиње

•  

Штампано у 500 примјерака, 1983. године уз материјалну помоћ Вујачића из разних крајева наше земље, на чему сам им посебно захвалан.

ИСПРАВКЕ

Страна               ред                        Пише                             Треба

39.                            8 одозго                      писао                                    писало

42.                            10 одоздо                   Марко Вујачић                    Мирко Вујачић

47.                            18 одозго                    презиме                               презиме

47.                            5 одоздо                      18                                           1953.

55.                            6 одоздо                      Граховцу                              Грахову

57.                            7 одоздо                      Окица Вујачић                    Окица Вујичић

ДРАГИ ЧИТАОЧЕ

Из књиге браство Вујачића, виђећеш да су наши предци вјековима преживљавали тешке борбе; трагедије и велика искушења, уз сталну борбу за слободу свог потлаченог народа. Као и мојим предцима и мене паде у дио да још из дјетињства преживим четири рата, њихове страхоте и тешке последице, затворе, логоре и тешка мучења и искушења, без законске заштите јер никад нијесам суђен ни осуђиван. Да ово све преживим и останем чисте савјести давало ми је снагу наслијеђени примјер од наших предака и у најтежим моментима сјетио сам се њихове борбе и издржљивости.

Срећан бих се осјећао када бих знао да сам се са овим мојим скромним радом иоле одужио нашим предцима и наше потомке упознао са њима.

Писац књиге
Никола Симов Вујачић